Svaka operativna odluka u arhitekturi nosi u sebi istorijski sud i ima svoju vrednost u arhitektonskoj praksi. Svaki izgrađeni objekat, čak i najmanja kuća dovoljno je velika da bi se sakrila od pogleda javnosti i time isključila iz sveopšte životne sredine. Arhitektura izvire iz celokupne kulture. Zato pomognimo da se u svakom segmentu naših života ostvari makar mali progres koji će ostaviti traga i na arhitekturu ili ona na naše okruženje i naše živote.

Ne možemo sadašnjost odvojiti od prošlosti i smatrati je samoj sebi dovoljnom, niti pak treba slepo se pokoravati tradiciji i time izgubiti na inventivnosti i progresivnosti. Arhitektura nije rad jednog čoveka, već niza okolnosti i zahteva vremena. Princip vrednosti vremenom se menja, pa i sama stalnost nekih principa luta među arhitektama i ponovo vraća kao nova i neotkrivena. “Da bi smo sebi trasirali put u budućnost, moramo znati odakle dolazimo, iskoristiti sve što su nam protekli vekovi, tako radni u arhitekturi, ostavili...” (Viole Le Dik)

Etimološki, reč arkitektura verovatno vuče koren od grčke složenice ahitekton, graditeljska umetnost, neimarstvo, način zidanja, koja označava praveštinu. Arhitektura: umetnost i tehnika, tehnika i umetnost, oboje stalno jedno ispred drugog i jedno iza drugog. Prema shvatanju arhitekte Valtera Gropijusa umetnost je unapređeni oblik zanatstva.

Ne propustimo i jedan komentar iz drugog ugla. Za krizu arhitektonske prakse nisu krivi samo arhitekti i njihovi teoretičari, pošto njihova sloboda nije nešto što postoji samo po sebi, nego je zavisna i od opštih društvenih kretanja. Arhitekti mogu činiti ono što im dozvoljava i omogućava društvo.

Arhitekturu je moguće definisati kao umetničku artikulaciju ljudskih potreba za prostorom i elementima prostora u čijem stvaranju učestvuju društvo, arhitekta i korisnik. Ovo trojstvo, njihove veze i delovanje slikovito objašnjava Predrag Milošević. Slobode triju strana u arhitektonskom stvaranju međusobno se dotiču i jedna drugu ograničavaju (za primer: divlji kesten u svojoj kori sadrži tri ploda, ponekad podjednaka a ponekad manje ili više različita: ako je jedan veći onda su druga dva nešto manja). Optimalno po arhitekturu je da slobode triju strana budu podjednake. Ako je viši nivo tehničkog i ekonomskog razvoja onda su više i slobode arhitekte, investitora i celog društva, veće su i mogućnosti arhitekture (što je veći kesten to su veći i njegovi plodovi unutra; odnosno veća sloboda jednog činioca umanjiće mogućnosti druga dva).